Ovo nisu Rene&Hana.

 Mi koji stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Bog je stvorio svet radi hvale svoje.
Taj podatak, s tačke gledišta Svetog pisma, ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki, veličina se upropašćuje i ničemu ne služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učvršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve - ali tada greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizilazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na svetu..

Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju - ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućnostima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i sa kim je mogao da se uporedi.

Ne čudimo se: samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se Bog nalazio pre stvaranja sveta - mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju smatra veoma pozitivnim. Ali podsećamo: radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Ta ista žudnja ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu i njeno preterano isticanje se smatra prilično neelegantnim. Ali - desilo se. Pohitao je Bog da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, ISKRENOŠĆU.

I šta - reći ćete možda - motiv je bio malo pohvalan a rezultati rada ne baš mnogo privlačni. Ne mogu sa tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno mi izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav - svet nosi pečat veličine i pre svega JEDNOG GENIJA. On je - slično kao i mnogi ljudski proizvodi - delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva neprijatno. A ipak, ponavljam: on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem U ODGOVARAJUĆOJ PRILICI.

Činjenica je, u svakom slučaju, da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje. Istorija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist takvog gledišta.

Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to stravično banalno: vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.

A biva li i obrnuto?
Svakako..

Spinozin panteizam

 Definicije

1. Pod uzrokom samog sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drugačije nego kao postojeća.

2. Konačnom u svojoj vrsti naziva se stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim zato što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.

3. Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata, tj. ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koje mora biti obrazovan.

4. Pod atributom razmem ono što razum opaža na supstanciji kao da sačinjava njenu suštinu.

5. Pod modusom razumem stanje supstancije, ili ono što je u drugome, pomoću čega se i shvata.

6. Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, tj. supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.

7. Slobodnom se naziva stvar koja postoji samom nužnošću svoje prirode, i samo sobom biva određena za delanje; a nužnom, ili bolje prinuđenom, ona koja od drugoga biva određena da postoji i da dela, na izvestan i određeni način.