Bog je stvorio svet radi hvale svoje.
Taj podatak, s tačke gledišta Svetog pisma, ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki, veličina se upropašćuje i ničemu ne služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učvršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve - ali tada greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizilazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na svetu..
Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju - ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućnostima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i sa kim je mogao da se uporedi.
Ne čudimo se: samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se Bog nalazio pre stvaranja sveta - mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju smatra veoma pozitivnim. Ali podsećamo: radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Ta ista žudnja ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu i njeno preterano isticanje se smatra prilično neelegantnim. Ali - desilo se. Pohitao je Bog da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, ISKRENOŠĆU.
I šta - reći ćete možda - motiv je bio malo pohvalan a rezultati rada ne baš mnogo privlačni. Ne mogu sa tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno mi izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav - svet nosi pečat veličine i pre svega JEDNOG GENIJA. On je - slično kao i mnogi ljudski proizvodi - delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva neprijatno. A ipak, ponavljam: on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem U ODGOVARAJUĆOJ PRILICI.
Činjenica je, u svakom slučaju, da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje. Istorija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist takvog gledišta.
Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to stravično banalno: vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.
A biva li i obrnuto?
Svakako..
Taj podatak, s tačke gledišta Svetog pisma, ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki, veličina se upropašćuje i ničemu ne služi; nije vredno biti veliki u jednom zanavek učvršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve - ali tada greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizilazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na svetu..
Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju - ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućnostima i tek je tada postao veliki, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i sa kim je mogao da se uporedi.
Ne čudimo se: samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se Bog nalazio pre stvaranja sveta - mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju smatra veoma pozitivnim. Ali podsećamo: radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Ta ista žudnja ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu i njeno preterano isticanje se smatra prilično neelegantnim. Ali - desilo se. Pohitao je Bog da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, ISKRENOŠĆU.
I šta - reći ćete možda - motiv je bio malo pohvalan a rezultati rada ne baš mnogo privlačni. Ne mogu sa tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno mi izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav - svet nosi pečat veličine i pre svega JEDNOG GENIJA. On je - slično kao i mnogi ljudski proizvodi - delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih: opštenje s njim često biva neprijatno. A ipak, ponavljam: on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem U ODGOVARAJUĆOJ PRILICI.
Činjenica je, u svakom slučaju, da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz ogromne napore ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje. Istorija, uprkos svemu, daje izvesne potvrde u korist takvog gledišta.
Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to stravično banalno: vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.
A biva li i obrnuto?
Svakako..
Нема коментара:
Постави коментар